Zasto sam najednom postao tako slab na tebe,mislim i pre sam bio ali sada sam jos vise....gotovo se osecam kao grana na vetru koja moze da se savije do zemlje i nazad u prvobitni polozaj,ne znam ni sam odgovor na to pitanje.
Mozda mi suvise falis,mozda sam osetljiv,iskreno ne znam,nekako strahujem da ti verujem da mi se noge odvoje od zemlje i da poletim,da te opet na oblaku cekam,ispod onih greda...Iako sam stalno tamo,kao da sam trenutno jako daleko od njih,sve me vuce ka njima,ali nikako da se opet tamo nadjem..... Da usne ti dodirnem ispod tih greda...da vidim ti nasmejane okice dok otvaras vrata,da stanem na prag i dobijem zagrljaj kao svet veliki.... da budem 'ja' bar na trenutak.
Da docekam jos jedno prolece u aveniji princeza,dok se ogromne krosnje nisu na vetru a ti i ja idemo do parkica,kao mala deca drzeci se za ruke... Ufhhhhh tesko mi je princezo,bas mi je tesko......
Dok vrtim secanja izmedju praznih dlanova,samo o tebi razmisljam.... vise se ne pitam da li ti razmisljas o meni,toliko sam sebican da me je briga....znam samo da je kod mene i dalje kisa..... ali bice jos dana i jos novih osmeha,odustati necu....
Volim te kao i uvek nezno i zauvek
