Odavno je jutro i dok pisem ovo necu jos staviti ovaj tekst, gledam kako sati mi beze dok mi se vidokrug smanjuje a i dalje mislim na tebe i jedina si misao.Izlazim napolje nema nikoga, a nije ni nesto preterano rano, kao i svaki put gledam u oblake u nadi da cu te videti ali ovo vreme ih sklanja od mene.
Misli mi igraju sa tobom samo da ostanem fokusiran i ne zaspim, bojim se neki put umor ce me savladati, toliko neprospavanih noci i patnje za tobom.
Nadam se da tamo negde u toj maloj ulici ne stavljas katanac na nasa secanja, i ne sakrivas se...
Uvek kada razgovaramo jos nesto ima da se kaze ali se nekako precuti, pa kazi mila princezo sta je to...
Falis mi u svim ovim danima i dok vozim, probijam se kroz guzvu i gledam oko sebe sve ljude koji izgledaju besciljno i tuzno a ja se nadam se da cu ti jos neki put uhvatiti osmeh i pokazati ti da nije ljubav uzalud i da ne sanjas u prazno.
Gledam u tvoj poklon danima i spremam se da ga posaljem, vec sam ga upakovao i dok cekam da pokupe paket, zamisljam te kako otvaras i kako se osmehujes dok ti poklanjam jedan poljubac i dodir onaj nas, onaj od koga staje vreme... dok se topimo jedno u drugom....
Ako smo negde pogresili kazi mi to... znam da mi ruke drhte za tobom, i za pogledom tvojim.
Ne zelim da nestane ono sto smo stvorili iako mozda smo ljuti, ranjeni i u neku ruku nesrecni mozda, ali je jedina sreca kraj tebe princezo.
Zelim prvi da ti kazem da ti zelim sve najlepse u svemu sto dolazi, i da te volim znas....
Ne zaboravi to...
Kao i uvek samo tebi princezo...
3.22.25.8
