Svi zapravo nosimo to u nasim srcima,imam osecaj da je tu stalno ali,se ne pojavljuje nego krisom ceka da nas iznenadi kada se najmanje nadamo...i onda stisne jako,kao najgori bol koji sam osetio....
Probada me i ne da mi ni trun mira,makar malo kada bi pustio,mogao bih da udahnem i da se osvrnem oko sebe i pogledam...ali dzabe...ne pusta,kao najuporniji lovacki pas,do poslednjeg daha ce me stiskati svojim ostrim zubima...
Tada zelim da se nasmejem,ali tako mi silno ne ide,tako je prokleto tesko,cak i dati snage koju znam da imam,ali taj mali uporni pas me ne pusta...nemam ni sekundu pauze..
Mnogo je lakse misliti da dobro pobedjuje i da je sve kao na onim filmovima iz 80,verovatno zelimo sami da potisnemo tog malog psa koji nas uvek ceka...mozda da podelimo,onda bude lakse...ne znam...
Zivot je cudna igra,pas nas ceka uvek,i u odlukama koje donosimo i sa onima sa kojima zivimo..
Borba traje uvek,mozda dobro i pobedi i izbrise tragove u vremenu i od njih napravi dugu...
Kako god tu sam i volim te...
