Otvorio sam cvet opet i konacno su se latice otvorile, predivne boje se ukazale predamnom, prosto sam zanemeo.Opet je tu, opet sam covek a ne robot, opet sam ziv, nisam prazna ljustura, opet su svi razlozi za osmeh tu.Taj osecaj ne moze nista zameniti, ako ste ikada voleli onda mozete da naslutite o cemu pricam. Zasto se taj moj cvet pojavljuje na tako kratko, vec imam osecaj da se latice zatvaraju i polako se povlaci do sledeceg puta. Zasto ?
Princezo poslusaj me molim te.
Ostavi mi to malo ,i meni zaista jako malo treba tebe, pusti me na kratko da opet budem svet tvoj da sklonim te od svih i da postojimo samo mi.Taj tvoj dah na mome vratu je moj svet, te meke ruke na mojim obrazima su moj lek.
Ostani ne zatvaraj nista, tek si stigla molim te.....
Sacekacu ovo jutro budan,ne znam ni sam zasto sa ponekom casicom rakije, cisto da nazdravim danu koji dolazi bice sigurno suncan i neki ce biti nasmejani, ja necu jer vec danima nisam bas nesto.Ona moja 'dusa' me bas boli.Ne prodje dalje ni sekund da ne pomislim kako si i kako izgledas kada budis se i kako prelepo izgleda onaj osmeh tvoj.Nedostajes mi, mislis da sam izabrao neke lakse puteve, ne znam bubice moja malena, znam samo da cu nazdraviti tebi.
Drugacije su bile prethodne godine na ovaj dan, bile su pune iscekivanja i nade i prepune ljubavi.
Eto cisto da javim se, da znas da si i dalje svet moj i da volim te.
Evo samo nesto da skrabnem.Nisam dobro uopste ovih dana, upao sam u neki mrak i kako vreme vise odmice, sve jace mi nedostajes, koza me svrbi jako, ne mogu da se obuzdam, mislim neprestano na tebe.
Dao bih ovu pocepanu dusu sada za osmeh tvoj....mila princezo
Na onoj nasoj kapiji, tvoj se osmeh vidi dok penjes se....eto samo malo.Nadam se da dobro si, znaj da mislim na tebe....
Ovih dana mi premnogo nedostajes, dolazi leto i polako sve kao da ozivljava osim mene, ja se sklonim i zamisljam kako je kod tebe u ulici.Sve je olistalo sada i izgleda kao avenija, krosnje ce jos malo otezati i napraviti dugacak tunel.Verovatno sve vrvi od ljudi jer kada dodje leto svi izlaze.Ja se samo vratim u prethodne godine i zamislim miris tvoje sarene letnje haljine i miris leta i gomile cveca koje cveta u botanickoj basti.Tada pokleknem, a to se dogadja konstantno, kolena mi zadrhte, usta osuse, ne mogu da se pomerim u tom trenutku jer sam tamo u toj malenoj ulicici.
Brzo neke stvari pokusaju da me odvuku na drugu stranu ali se nedam, ne zelim da prestanem, ne zelim da izadjem iz te ulice.Pravim razne retrospektive u glavi i misli mi lete ubrzano ka svakom nasem susretu, ka svakom poljupcu, ka svakom dodiru, ka onom tvom prelepom osmehu.Kada mi u susret dolazis, i razvuces osmeh vec sa pola ulice, u jednom momentu ubrzavas kako bi sto pre stigla, a ja ? Ja kao i uvek se cudim kako jedno takvo predivno bice moze mene voleti, pa stojim kao ukopan i u neverici dok ne osetim miris tvoj na sebi i jak zagrljaj koji me vraca u najsrecniji period mog zivota.
Proslo je vise od 40000 minuta od poslednjeg zagrljaja, svaki od tih minuta je veoma dugacak i dalje....Procice ih mnogo jos siguran sam.I dalje cu biti onaj tvoj princ, i dalje necu prestati da volim te.
I dalje cu cekati.......
Nece se tragovi izgubiti bar ne na ovom srcu mome.
Jednoga dana posle nadam se znacemo sve, i mozda ako se pogledamo u oci, shvatimo da nismo izgovarali floskule i sanjali licne nedosanjane sne, vec da su ove ruke stvorene da bih te grlile, a usne tvoje da bi samo mene ljubile.
Nema me ovih dana, znam recices srecan sam i zaboravljam ali tako nije.Vucem se ulicama u potrazi za istim onim tragovima bez kojih ne mogu da zivim, trazim te, a ne vidim te, zelim te a nemam te.
Nemam nista osim gorcine da izbacim iz sebe, tebe ne zelim da nikada izbacim iz sebe, ti si nesto sto sam trazio.Prolece me je slagalo, reklo je da srecan cu biti, ali mislim da je to namenjeno drugima a ne meni.
Gledam u iskrivljena ogledala istine, koja su pred pucanjem, saginjem glavu i sklanjam se gde me gorcina i iskrivljeni odrazi ogledala nece pronaci.Uvek me nekako pronadju, tvoji su tragovi svuda a ja skloniti se ne mogu.
I dalje princezo moja cekam negde, nesto...... ali...suvise prazne su mi ruke.
Mila princezo kao da je proslo hiljade sati, a nije.
Nedostajes mi prejako, i ne prestajem da mislim na tebe, i dalje me dusa boli jako a dani su spori dugi i poput onih iz 'Dana mrmota'.I dalje sam u istoj magli koja me vuce sve dublje, dok mi misli idu gore ka tebi i nasem oblaku.Po prvi put u zivotu, priznajem sebi da sam izgubljen bez tebe i da mi maskiranje sve teze ide kako vreme odmice.Recices da ja nemam razloga za bilo kakvu tugu ili bol....
Ali imam princezo...
Po prvi put kao izgubljeno malo dete, uplaseno trckaram trazeci....
Trazis novi pocetak pretpostavljam ???
Ja ne uspevam da vidim taj deo....
Mozda sa neke druge strane vremena ugledam nesto, znaj da se nadam da ces to biti ti, umesto ove realnosti koja me okruzuje.
Nedostaje mi tvoj glas..... a tek ti!
Kao i uvek tebi mila princezo....znaj da volim te i cekam na nekom oblaku, neki je valjda samo nas...
