Pisem ti ovo princezo dok velika tisina odzvanja, dok trebam te i telo drhti mi cim pomislim na tebe.Ulice prazne vide se kroz prozor i svetla su slaba, negde u daljini kao da vidim senke nase kako grle se.Kako bih voleo sada da vidim te, da osetim tvoju blizinu i tvoj topli dah na usnama mojim.Nekada sam mislio kako menjali smo svoje krike boli i samoce za neko drustvo, da li je bilo vredno toga, mislim ne... Ali glad za nekim nazovimo samoodrzanjem nas je vodila, umesto prigrliti ljubav stremili smo onim za cime nas vuce cela gomila ne znajuci da ustvari nase bitisanje lezi u nasem zagrljaju.
Voleo bih sada da probudim se kraj tebe, da ti vidim onaj malecni osmeh kroz koji se vide oni biserni zubici, onu kosu bujnu, sve bih menjao u momentu ovome za zagrljaj tvoj.
Boze...
Ni sama ne znas koliko mi nedostajes i koliko volim te...
Koliko mi trebaju jutra sa tobom, ona jurnjava po kuci kada zurimo negde, poljupci u brzini a onda opet mir u srcu kada ruku mi pruzis i pratis me u stopu, kada stavis ruku na menjac dok menjam brzine, onaj mir kada ides mi u susret i donosis mi nesto :) Samo tebe trebam..
Nedostajes mi jako...
Zelim ti lep dan mila princezo...
Kao i uvek samo tebi
3.22.25.8
