Svih ovih dana ne prestajem da razmisljam o tebi i o tome sta radis svakog sekunda osim sto nedostajes meni, kako ti dani idu i kako se osecas...
Znam da samotni zivot ne donosi nista, kada si samo lice u gomili istih, kada te niko ne prepoznaje i kada se zaista osetis maleno, to je deo koji jos vise lomi to malo srce bez koga ja ne mogu.Sve to kada vidis onda saznanje o ljubavi predje u drugi plan.Onda lovis tragove po mestima gde smo bili, kako mi sedis u krilu na stolici i grlis me, cvrsto i jako da vreme stane i da ne pustim te.
I ne zelim da te pustim, zelim da budem tu.... bar za onu nasu vecnost.
Dosta je prekrsenih obecanja i losih dana, ostavili smo nadam se neke u proslom mesecu koji je bio jako tezak.Ne mozemo da krivimo sebe zato sto volimo, niti moje reci mogu docarati kako je lepo dodirnuti te a tesko biti bez tebe.Da idem unazad necu, zelim da gledam napred dok drzim te za ruku, dok iz tih malih ociju sija vatra koju ne moze nista ugasiti.Ti verujes jer volis, i ja samim tim verujem jer ti mene volis.A to je moj svet, jedini u kome zelim biti.
Kraj tebe buditi se je privilegija, pogotovu u onim hladnim jutrima kada pada kisa i napolju je mrak, tvoj osmeh videti, dodirnuti ti tople usne i privuci uz sebe...
Suvise mi nedostajes a ne znam da li znas... pogledaj na svim nasim mestima,videces postojimo i ja cekam te, da podelimo sve, da tugu ubijemo a osmeh donesemo, da radujemo se sto volimo se i dalje...
Kao i uvek tebi princezo..
3.22.25.8
