Evo ova je godina skoro stigla na pola puta, i moram reci da nije neka, hajde uzecemo prosek pa cemo racunati da je lose skoro godinu celu i da jos malo istice taj neki "malerozni" period.Govorim sebi svakoga dana da ce prestati sve to da cu se vratiti u moj san i u moju ulicu malenu gde cu cekati svoju princezu i gde ce mi skociti u zagrljaj i recice mi da voli me.
Nedostajala mi je svih ovih skoro godinu dana, postala je deo mene u prethodnih par godina i nedam je nikako, nije ona navika nemojte me shvatiti pogresno, ona je nesto sto moj vokabular tesko moze da opise, jedan ceo paket neko bi rekao.
Ovo jutro je mozda drugacije od prethodnih 300tinjak koliko ih je proslo u ovom losem periodu, jer sam nasmejan, jer sam ziv, jer postojim i postoji nada za moje bolje sutra u tom nekom malom potkrovlju sa jednom princezom.
Kisa polako pada dok sedam na motor i zamisljam da si pored mene i da me tvoje ruke grle oko struka dok krecemo na put.Kapljice udaraju po kacigi i odzvanjaju kao crkvena zvona dok pokusavam da nadjem izlaz iz guzve i da pobegnem sto pre u taj san, gde si ti stalno kraj mene,gde su nam ruke spojene zauvek, gde prolazimo kroz neke velike avenije dok grlis me sa zadnjeg sica.
Moj si san bila i ostala, molim te samo da ostanes, ti definises ovo srcei dajes mu nesto sto ono nije znalo ni da postoji.
Volim te princezo.
Kao i uvek samo tebi.
3.22.25.8
