Polako jesen sustize i ostavlja tragove svuda za sobom,opalo lisce,barice u kojima se ogledam a nikoga nema iza mene.Kisa ne staje a bilo je lepo do pre koji dan,cak je i onih zadnjih dana septembra mirisala reka,taj miris nisam osetio jako dugo...
Iako je kisa i mracno je te dane ne mogu da izbijem iz glave,taj miris reke i osecaj slobode i detinjstva.Ali ovaj put me reka nije odvela u detinjstvo i setnje po Adi sa dedom,vec me je vratila u tvoj zagrljaj i jako me je zaboleo stomak,reci su nestale,postojala je samo jedna slika u glavi,tvoja...Taj osecaj koji ne zelim da prodje,koji me jednostavno cini zivim,cak i danas kada pisem ovo mislim da sam tamo,toliko je jak osecaj da ne mogu to pretociti u reci i pokazati drugima sta se dogadja kada puno volis...
Tih dana si ispracala sunce malo ranije nego ja,ali je opet postojala tacka na nebu koju smo mogli videti u isto vreme i znati da delimo nase nebo opet.Hteo sam tada kao i sada,samo da poklonim ti osmeh i svu moju snagu za sve predstojece dane,za nas,za ljubav.
Suvise mi nedostaje reci,ali taj miris reke me vodi do tebe....
Kao i uvek tebi moja princezo....
